dobar danobrt za poslovno savjetovanje

Za sve je kriv jedan događaj iz djetinjstva

« Umislio sam da sam homoseksualac

Vaše vas je negativno iskustvo sa svijetom poučilo da je svijet nesigurno i opasno mjesto. Taj vam je osjeća duboko usađen i vjerujem da je vaše nepovjerenje u svijet glavni izvor vaših problema.

Obraćam Vam se za pomoć u nadi da ćete mom problemu prići kao stručnjak, a pre svega kao osoba visokih moralnih normi. Kažu da čovek ne može da živi bez problema, sa čime se i ja slažem, samo što nisu svi problemi isti, i pojedinci im ne pristupaju na neki univerzalan način, već svako rešava svoje probleme kako to najbolje zna i ume. Međutim kada se susretnemo sa problemom koji je nama na prvi pogled nerešiv, tada mislimo da samo mi imamo problem, i da je taj naš problem najveći na svetu. Tako sam i ja jedno vreme mislio, a sada kada još uvek nisam našao rešenje svog problema, rešio sam da od Vas zatražim pomoć. Molim Vas da mi oprostite što sam ovoliko opširan, jer želim da Vam što bolje opišem sve što me muči. Imam 25 godina i studiram jedan tehnički fakultet. Do kraja studija, koje traju 5 godina, imam još samo 2 ispita i diplomski rad. Ali sada kada sam na samom kraju studija, kada trebam da diplomiram, pa onda da tražim posao, i nastavim dalje sa svojim životom, ja jednostavno ne znam šta ću sa sobom da radim. Roditelji su me napravili “pod stare dane“ u svojim četrdesetim godinama. Svojoj majci sam sin jedinac, a svome tati sam treće dete. Otac mi je alkoholičar. Majka je veliki borac, koja trpi sve moguće uvrede i poniženja, samo da bih ja živeo kao i sva druga „normalna“ deca, u porodičnom okruženju, sa jednim jedinim ciljem, da od mene sutra postane čovek. Živim sa mamom i tatom u jednom selu. Otkako znam za sebe ja se plašim svoga oca. Taj strah potiče još od mog najranijeg detinjstva. Sećam se kada sam imao dve ili tri godine, ja sam se igrao sa daljinskim upravljačem od televizora koji je imao kao neki poklopac na svojoj prednjoj strani. Taj poklopac sam ja otvorio i igrao se na krevetu zamišljajući da je to kao neki auto. U igri sam taj poklopac slučajno i polomio. Kada je mama to videla, ona je brže bolje pokušala da taj poklopac zalepi lakom za nokte, u nadi da tata neće ništa primetiti. Međutim, kada je tata došao iz grada sa posla, on je to primetio i počeo je da viče na mene i lupio mi je šamar. Ja sam se jako uplašio, a majka me je smirivala obećavajući da se to više neće ponoviti. Posle toga, sećam se, otišli smo na vašar svi skupa, i tata mi je tada kupio igračku. Jedan mali auto. Kada smo došli kući ja sam normalno odmah počeo da se igram, i u igri sam valjda polomio točak na tom autu. Kada je tata to video, on je počeo da viče na mene, kako sam već uspeo da ga polomim, samo što smo došli sa vašara, kako sam ništak, kako za mene nije nijedna igračka... Tada nisam dobio batine, a imao sam oko tri godine. Posle toga mi zaista nijednu jedinu igračku nije kupio. A onda sam se jednom prilikom igrao sa radio prijemnikom. Tražio sam stanice, da slušam muziku, i okretao antenu. U igri sam tu antenu i polomio. Tada sam imao oko četiri ili pet godina. Kada je tata došao sa posla, naravno pijan, i kada je to video, on je počeo da viče na mene, lupio mi je dva šamara i počeo da me davi, golim rukama. Ja sam se drao i majka je uletela u sobu i nekako me odvojila od njega i izvela napolje iz sobe. Ja sam plakao tada kao nikada, išla mi je krv iz nosa po beloj majici koja je bila na meni. Majka me je ponovo smirivala, ali ja nikako nisam mogao da se smirim. Proklinjao sam sebe, i oca i majku, i pitao se zašto ja ne mogu da živim kao i sva druga deca, normalno, da imam igračke i puno društva. Kao što sam gore napomenuo, imao sam oko četiri ili pet godina, i video sam kako deca u komšiluku žive, a kako ja živim, i primetio sam da „neke stvari nisu na svom mestu“. To je bilo zadnji put da je otac podigao ruku na mene. Od tada do dana današnjeg dovoljno je da me neko slabije udari po nosu, pa da meni pođe krv, a neretko se dešava da mi krv iz nosa pođe sama od sebe. Tačno je da od tada više nije podigao ruku na mene, ali je nastavio sa psihičkim maltretiranjem. Ja bih se tada samo povukao iz razgovora, jer je bilo opšte pravilo da je on uvek bezuslovno u pravu. Sećam se da smo oduvek živeli jako siromašno, i da otkako znam za sebe u kući nisu mogli da se „zadrže“ ni gram alkohola, ni „malo veća“ svota novca. Novca je bilo samo za minimalnu egzistenciju. Tata je radio u struci sa srednjom stručnom spremom u državnoj firmi u obližnjem gradu, a mama, pošto nije imala srednju školu, radila je „pod nadnicu“ razne sezonske poljoprivredne poslove. Ja sam tada ostajao sam kod kuće i jako sam se plašio što sam bio sam. Pošto sam bio sam kod kuće vodio sam računa o kući, i poslovima oko stoke i živine koju smo tada imali. Tada sam stekao lažan utisak kao da sam ja naglo sazreo, da nisam kao moji vršnjaci koji nisu imali tih briga da vode računa o čitavoj kući, već su se bezbrižno igrali. To je bio dug period od mog zabavišta, kada sam imao šest godina, do nekih devet ili deset godina kada sam se plašio što sam sam. I kada bi tata došao sa posla, ja sam uveče, u vremenu kada bi mama svakog časa trebala da stigne, izlazio iz dvorišta na kraj sokaka, čekajući je da dođe sa posla. Oduvek sam bio povučen u sebe, nekomunikativan u društvu. Sećam se kada bih otišao sa mamom i tatom kod nekoga na slavu, još kao dete, ja sam do najsitnijih detalja morao da pazim šta radim i kako se ponašam, da slučajno ne „obrukam“ oca, jer me je otac tako vaspitavao. A što je on mene brukao, time što bi se na svakoj slavi opio i lupetao svakojake gluposti, to nema veze. Jesam bio dete, ali sam video kako se drugi ljudi ponašaju i kako se moj otac ponaša, i znao sam da moj otac u tom smislu ne valja, ali nisam smeo ništa da radim, osim da ćutim, jer sam se plašio, da ukoliko bih mu nešto u vezi toga zamerio, da bih dobio batine. Druga deca bi pričala i igrala se, a ja sam samo ćutao. A nije da nisam znao šta bih pričao, nego sam se plašio da bilo šta kažem. Samo sam odgovarao na pitanja. Tako sam kod drugih ljudi stekao ugled kao veoma dobro, pametno i mirno dete. Kada sam pošao u osnovnu školu, sećam se da sam imao velikih problema da naučim da čitam, pa mi je mama prišla u pomoć, i pomogla mi da naučim. Sećam se, posle toga, nikome nisam dozvoljavao da mi pomaže oko škole, već sam sve radio isključivo sam. Kada nešto nisam znao, i kada bi se neko kod kuće ponudio da mi pomogne, ja to jednostavno nisam dozvoljavao, već bih uvek sam našao rešenje. Možda je to zbog toga što nisam imao poverenja u njih, već sam samo uvažavao ono znanje koje poseduju predavači u školi. Problemi sa tatom su postali opšta svakodnevnica. A ja sam samo ćutao kako ne bih dobio batine. Mama me je oduvek savetovala da učim školu, da postanem čovek, pa da odem negde i da više nikad ne pitam za tatu, da gledam samo svoj život. A za nju da se ne brinem. Snaći će se ona već nekako. I zaista poslušao sam je. Škola mi je super išla. U osnovnoj sam bio vukovac. Posle toga sam upisao srednju pa i tamo uvek bio odličan, doduše ne sa svim peticama. A onda sam upisao fakultet i rešio da ne jurim sve desetke, već da budem prosečan. Rešio sam da malo nadoknadim sve izgubljeno u životu, jer sam do tada samo učio i to mi je bila glavna preokupacija. Hteo sam da imam što više društva, da budem kao i svi ostali, da se opustim, da više ne pazim stalno šta ću reći... Inače, tokom celog studiranja sam bio na budžetu i živeo u studentskom domu. I tako je i bilo. U prvoj godini sam stekao dosta novih prijatelja i malo se opustio. Ali ipak nisam popuštao sa učenjem. Prvu godinu sam očistio u junu. A onda sam se malo više opustio u drugoj godini i preneo dva ispita u treću godinu. Onda sam se malo uozbiljio jer nisam smeo da popustim sa školom, kako ne bih izgubio dom, ili u još gorem slučaju pao sa budžeta, jer onda u svakom slučaju ne bih mogao da nastavim sa školovanjem, zbog katastrofalne finansijske situacije kod kuće. Kada sam završio prvu godinu mislio sam da sam ušao u štos, i da dalje nema problema, jer su svi pričali da je druga godina lakša od prve. Ali bilo je suprotno. Svaka naredna godina je bila teža od prethodne. A i ja sam upisao najteži, ili da tako kažem, jedan od najtežih smerova na fakultetu, sa ciljem da sutra živim od tog posla. Onaj manjak od dva ispita u drugoj godini me je skupo koštao, jer sam uvek prvo „čistio“ prenete ispite, a onda tek ispite iz tekuće godine, pa nikada nisam uspevao da očistim sve ispite iz tekuće školske godine pre početka nove školske godine. Preneti ispiti su bili prioritet. I tako i sada na kraju studija imam „samo“ dva ispita iz pete godine. Pošto sam kod kuće imao „sliku i priliku“ oca, čoveka kakav ja ne trebam da budem, ja sam oduvek sanjao, maštao, želeo i verovao, da ću ja uspeti u životu, da neću biti alkoholičar kao moj otac, da ću osnovati sutra zdravu porodicu kakva i treba da bude. Svoju suprugu ću voleti i nikada neću ni pomisliti na nju da podignem ruku, a kamoli to i da učinim, kao što je to moj otac činio. A onda se jednog dana sve srušilo. Kao kula od karata. Svi moji snovi, očekivanja i nadanja kao da su pali u vodu. Januara meseca ove godine, ja sam se setio jednog događaja iz detinjstva i za sve svoje neuspehe krivio sebe, zašto je to moralo baš meni da se desi. Setio sam se da sam kao dete od tri ili četiri godine imao nekoliko puta oralni seks sa svojim drugom. Uvrteo sam sebi u glavi, šta ako sam ja homoseksualac? Život mi je postao pakao. Nisam znao šta ću da radim. Oklevao sam da odem kod psihijatra zato što u njega nisam imao poverenja jer sam već jednom bio kod njega prošle godine kada sam imao nekih drugih problema. Tada sam mu ja ispričao za svoje probleme, za situaciju kod kuće, a on mi bukvalno ništa nije rekao, već mi je samo prepisao da pijem bromazepam od 3 mg i da dodjem ponovo za nedelju dana. Iduće nedelje nisam ni otišao kod njega. Onda sam pokušao da promenim psihijatra ali bezuspešno. Rekli su mi da sam ja svog psihijatra odabrao i da više ne mogu da ga menjam, a u stvari niko mi nije ni ponudio da biram psihijatra. I tako nisam od tada otišao kod psihijatra sve do aprila ove godine. Tada su me negativne misli o tome da sam homoseksualac užasno proganjale, da sam rešio ponovo da odem kod lekara i pokušam da promenim psihijatra. Rekli su mi da to sada može, samo što sadašnji psihijatar mora da da dozvolu da ja odem kod novog psihijatra. Otišao sam kod psihijatra, prvo mu se izvinio, i rekao da želim da ga promenim, za šta mi je on dao saglasnost. Uspeo sam da se prebacim kod drugog psihijatra koga mi je preporučio lekar opšte prakse. I od tada mi je bilo malo bolje. Išao sam na terapije jednom nedeljno, ukupno pet puta. Ali sve se svelo na priču psihijatra da se neki oblici „pipkanja“ kod male dece uobičajeno dešavaju i da su veoma česti, čak u preko 90% slučajeva i da se i po zatvorima dešavaju homoseksualni odnosi u nedostatku partnera, i da to nikako ne predstavlja, znak da je neko homoseksualac. I naravno i taj novi psihijatar mi je prepisao da pijem bromazepam od 3 mg jednom dnevno. Kada više nije znao šta da mi kaže psihijatar mi je rekao da imam internet pa da pročitam sve što me interesuje u vezi seksualnosti. Na zadnjoj terapiji kada sam bio, psihijatar mi je rekao da sam jako tvrdoglav, i rekao je na kraju krajeva i ako sam homoseksualac, da se ne brinem zbog toga, jer se to više ne smatra bolešću. Tada mi je bilo još teže, nisam verovao svojim ušima. U međuvremenu sam na internetu razlučio šta je psihijatar a šta je psiholog. Rešio sam da da odem kod psihologa koji će pričati sa mnom, i koji će otkriti zašto ja stalno mučim sebe, i za sve svoje neuspehe krivim taj događaj iz detinjstva. Ali da bih otišao kod psihologa, psihijatar kod koga sam bio morao je da da saglasnost. Otišao sam kod psihijatra i rekao mu da sam saznao šta radi psihijatar a šta radi psiholog, i da bih želeo da odem kod psihologa, a on mi je na sred hodnika rekao da je najbolje da prestanem da mučim sebe i da prihvatim sebe onakvog kakav jesam. Ja sam ostao ukopan u mesto. Ne znam zašto je to morao da mi kaže, i to još pred ostalim osobljem u hodniku. Ako je zbog nečega bio ljut, zašto je taj bes morao na meni da iskali? Onda je pokucao na vrata jednog jedinog psihologa u toj ustanovi, zadržao se nekih pet minuta, izašao i rekao mi da mogu da uđem i zakažem terapiju. Ušao sam i zakazao terapiju i onako usput pitao koliko traje jedna terapija. Dobio sam odgovor da traje između pola sata i 40 minuta. Rekao sam da je to malo vremena da bih ja ispričao ceo svoj problem, a dobio odgovor da ću nastaviti priču na drugoj terapiji. Inače kod psihijatra terapija je trajala od 45 do 60 minuta. Zatim sam se nervirao još više, zašto je psihijatar to morao da mi kaže na hodniku. A onda sam se pitao zašto je morao da ide kod mog budućeg psihologa (kada se zadržao onih pet minuta) i da ga upoznaje sa mojim problemom. Ni prvi psihijatar nije išao kod drugog psihijatra da ga upoznaje sa mojim problemima kada sam ovog prvog menjao, već mi je samo dao saglasnost. Razmišljao sam da li uopšte ima smisla da idem kod psihologa, ko zna šta mu je psihijatar rekao za mene kad se zadržao onih pet minuta. Dugo sam razmišljao i nisam ni otišao kod psihologa samo zato što je psihijatar bio kod njega. Došao je kraj letnjeg semestra i ja sam rešio da dođem kući. Ali i dalje me je proganjala ista misao, šta ako sam homoseksualac? Tada sam počeo na internetu da istražujem sve u vezi ove teme i još više se izgubio. Pitam se zašto je sve to tako. I da li je zaista istina sve što tamo piše. A svašta piše. Moje je pravo da u to verujem ili ne verujem. Lično smatram da savremenim društvom vlada manipulativna moć putem sredstava masovnih komunikacija. Takođe smatram da u tom svetu masovnih komunikacija vlada gej lobi koji propagira svoje stavove. Kada sam našao da WHO homoseksualnost ne smatra bolešću pre svega zato što dolazi do androgenizacije fetalnog mozga pre rođenja deteta, malo sam se začudio. Koliko se WHO-u može verovati posle afere sa svinjskim gripom, pitam se. A evo i mog drugog mišljenja. Pretpostavimo da zaista dolazi do androgenizacije. A šta kada se recimo rodi dete sa po 6 prstiju na rukama, ili neki drugi sličan primer, kažemo da je došlo do greške u genima. Znači da je to bolest i da se leči. I pitam se zašto ne postoji testiranje za androgenizaciju fetalnog mozga, pa da se testira svako ko ima sličnih problema kao ja i da ih ujedno i reši, a ne da „lupa glavom o zid“. Lutajući internetom video sam da još mnogo ljudi imaju sličnih problema kao ja. I pitam se, zašto ne postoji jedinstveno rešenje za te probleme, nego postoje samo razne klasifikacije na hetero, homo, bi, trans, inter... i ko zna koju još seksualnost. A vi se, molim vas, ukoliko se nađete u sličnom problemu, izvolite svrstajte u neku od tih grupa. Otkako znam za sebe meni su se oduvek sviđale devojke. Činjenica je samo, da ja do dana današnjeg nisam imao devojku. Sećam se kada sam imao oko četiri ili pet godina, jedna devojčica mog uzrasta je žarko želela da me poljubi, ali ja joj nikako nisam dozvoljavao jer me je bilo sramota pred roditeljima koji su bili u toj prostoriji. Inače se ne sećam da su se moji roditelji ikada poljubili predamnom. Ja sam bežao, a ona me je jurila i vikala da želi da me poljubi, i na kraju me je ugrizla za obraz. Sećam se, posle toga, da sam se zaljubio u devojku koja je sedela u klupi ispred mene, još u prvom razredu osnovne škole. Ona je na kraju prvog razreda otišla da živi u inostranstvo i od tada je više nikada nisam ni video. Posle toga sam ponovo bio zaljubljen u devojku sa kojom sam morao da sedim po učiteljicinoj kazni kada sam bio u četvrtom razredu. U nju sam skoro tri godine bio zaljubljen, ali nikako nisam činio ni jedan korak u tom smeru, misleći da sam osuđen na neuspeh. Odmah sam mislio da svi znaju kakav je moj otac, kako sam ja siromašan, i kako me nijedna ne bi htela. A takođe sam oduvek imao mišljenje da sam ja ružan, mada sada realno gledano, pripadam nekoj sredini. Kasnije u srednjoj školi, takođe su mi se sviđale neke devojke, ali je tada materijalni jaz između mene i mojih drugova iz grada postao još veći, pa ni tada nisam ništa pokušavao misleći unapred da sam osuđen na neuspeh. Posle kada sam upisao fakultet, vodio sam se mišlju da nije sve u materijalnom bogatstvu, i rešio da se malo mrdnem iz mesta i pokušam da nađem devojku. Još na početku prve godine sam se zaljubio u koleginicu koja je sa mnom slušala predavanja. Rešio sam da je osvojim posrednim putem, da prvo budemo prijatelji, a kasnije kada se bolje upoznamo mislio sam možda će i biti nešto. A onda sam saznao da ona ima dečka već duži niz godina. I rešio sam da potisnem svoja osećanja prema njoj. I dalje smo ostali prijatelji. Ja sam joj tokom čitavog studiranja pomagao oko fakulteta, pošto smo imali dosta zajedničkih predmeta. A onda sam joj jednom prilikom na početku pete godine, priznao svoja osećanja i od tada više nismo ni prijatelji. U međuvremenu, kada sam potisnuo osećanja prema njoj, zapala mi je za oko druga koleginica, koju sam žarko želeo da osvojim. I činio sam to na neki posredan način. Kada je ona uvidela moje namere, rekla mi je da ona jednostavno nema vremena da bude u vezi jer joj je fakultet na prvom mestu. Inače ima prosek ocena blizu 10. Mislio sam da će se predomisliti, možda kasnije, čak štaviše bio sam ubeđen u to. Živeo sam u snovima, gradio kule od karata, i to me je držalo da se borim, da učim, nadahnjivalo me. Međutim ona se nikako nije dala predomisliti. A onda su ponovo isplivala osećanja prema prvoj koleginici. Početkom ove godine sam se i lično uverio da se moj otac zapravo nikada neće promeniti. Jednom prilikom sam seo i porazgovarao sa njim u vezi toga kakav odnos trebaju da imaju otac i sin. Inače moj otac je izgubio svog oca još kao dete, i u tom smislu nije od nikoga zavisio, zaposlio se odmah po završetku škole... Jednom rečju, radio je šta je hteo, kad je hteo, i kako je hteo, a da za to nije morao nikoga da pita. Takav je i danas. Uvek je bio pijan. Nije mario za mene. Bio je tu samo da obezbedi najminimalniju svotu novca neophodnu za svakodnevni život. Sve sam mu ja to lepo ispričao, kako sam najviše stradao ja zbog njegovog alkoholisanja i lošeg odnosa sa mamom, a on je samo ćutao, ništa mi nije rekao. Posle toga je nastavio po starom. Nije učinio nijedan korak da nešto promeni na bolje. Tada sam se pomirio sa mišlju da se zaista nikada neće promeniti. Onda sam ponovo razmišljao zašto je ono u detinjstvu moralo meni da se desi. Stalno sam se pitao zašto? Onda sam se setio da je kod tog mog druga postojala kaseta njegovih roditelja, sa sadržajem za odrasle, koju je on verovatno gledao, i da je zbog toga. A posle toga sam se setio da je i meni ujka jednom prilikom pustio na kratko film za odrasle u kome je bila scena oralnog seksa. Sada se pitam zašto je to morao da uradi. Pa ja sam tada imao oko tri godine. Šta sam ja tada znao. Šta mi vredi da ja to njemu sada kažem, kada prošlost ne mogu promeniti. A onda počnem da se nerviram razmišljajući, šta sve mogu današnja deca da rade, sa svojim „pametnim“ telefonima, i pristupom internetu. Zašto moraju i ona da se nađu u situaciji u kojoj sam ja. Tog događaja iz detinjstva sam se na kratko setio još samo jednom prilikom, kada sam bio u sedmom razredu osnovne škole, ali tada mi to uopšte nije predstavljalo problem. Rekao sam sebi to je bila samo igra, i nastavio dalje. Ali tada sam bio pun elana, samopouzdanja, vere u bolje sutra. A sada me je obuzeo neki pesimizam i uopšte ne znam kako ću dalje. Ni dan danas ne znam ko je pokrenuo tu igru u detinjstvu, da li sam to bio ja ili moj drug, ali shvatio sam da to nije bitno, jer prošlost ne mogu da promenim. Činjenica je samo da ja mnogo razmišljam i samo se pitam kako ću dalje. Kada sam u društvu i kada se priča o nekoj temi koja ima zajedničkih tačaka sa mojim problemom, ja se uplašim, zato što imam utisak da svi znaju za moj problem, da mogu da mi čitaju misli. A sećam se, koliko do juče, i ja sam sa društvom opušteno pričao i šalio se, a da me ništa od toga nije tangiralo. Otkada znam za sebe nikada mi se nisu sviđali muškarci. Oduvek su mi se sviđale devojke. Tako je i sada, samo što sam sada još više uplašen. Imam osećaj kao da mi neka mušica stalno stoji na nosu i da je svi vide, što meni smeta, a ja nikako ne mogu da je sklonim. Molim Vas pomozite mi. Recite mi kako da ostavim taj događaj iz detinjstva iza sebe i da više ne razmišljam o tome, da nastavim normalno dalje sa životom. Još jednom izvinite što sam ovoliko bio opširan. Unapred zahvalan.

Bilo mi je potresno čitati priču o vašem djetinjstvu. Vaše je odrastanje obilježeno strahom i nesigurnošću. Živjeli ste u domu u kojem nikada niste znali u kojem će vam se trenutku nešto strašno obrušiti na glavu. Niste to mogli predvidjeti niti svojim ponašanjem kontrolirati. Pa ipak, nastojali ste. Trudili ste se svim silama da budete dobri, da šutite, da ništa ne činite iz straha da ne pogriješite i da vas ne stigne neka strašna kazna. Borili ste se za vlastiti život. A opet, bili ste tako mali i bespomoćni, stalno izloženi nepredviljivom nasliniku. Strašna je to sudbina.

A opet, vaša je nesretna sudbina samo još jače pokazala s kakvim ste velikim potencijalima i resursima došli na ovaj svijet. Bez odraslih na koje ste se mogli osloniti, bez povjerenja u druge, oslonili ste se na samog sebe. U tako teškim životnim okolnostima, još kao malen dječak, vi ste vastitim snagama, upornošću i trudom postigli uspjeh. Ono što je bilo u vašim rukama – pozlatilo se. Tome se zaista valja diviti. To predstavlja herojsko djelo.

No vaše vas je negativno iskustvo sa svijetom (koji, kad smo jako mali, uglavnom reprezentiraju naši roditelji) poučilo da je svijet nesigurno i opasno mjesto. Taj vam je osjećaj duboko usađen i vjerujem da je vaše nepovjerenje u svijet glavni izvor vaših problema.

Vi nemate nikakvih razloga vjerovati da ste homoseksualac. Nikada vas nisu privlačili muškarci, imate povijest zaljubljivanja u djevojke. I jedno iskustvo iz djetinjstva koje je vrlo uobičajeno. (Djeca se u toj dobi prvenstveno druže s vršnjacima istog spola, a često u toj dobi, istražujući vlastito tijelo, otkriju i vlastite genitalije. Otkrivaju što se sve s njima može, baš kao što su kao bebe otkrivali što se radi s prstićima, na primjer. Zbrojite li dva i dva – naprosto se radi o slučajnosti koja je rezultat tih okolnosti.)

Međutim, vi očekujete da će se dogoditi nešto što će onemogućiti ostvarenje vašeg sna o tome da jednom u životu imate zdravu obitelj kakvu oduvijek priželjkujete. Ako ste homoseksualac, nećete imati suprugu koju ćete voljeti i na koju nikada nećete dignuti ruku. Zastrašujete se tom mišlju. Mučite sebe. Vaš je psihijatar u tom pogledu bio u pravu. Njegove mi se riječi čine dobronamjernima. I ja bih vam ih i sama izgovorila. Nemojte mučiti sebe. Prihvatite se. Jer ste vrlo sposobni i puni potencijala.

No vi, čini mi se, učitavate zle namjere i loše prognoze i tamo gdje im nije mjesto. Živite u “svijetu” zlih psihijatara, manipulativnih masovnih komunikacija, afera Svjetske zdravstvene organizacije i vladavine gej lobija… Zvuči kao da se čitav svijet okomio na vas.

Ne čudi me da na taj način gledate svijet. Vaše vas je životno iskustvo poučilo da svijetu ne treba vjerovati. Nikad. Da opasnost vreba na svakom uglu, da vam ljudi ne žele dobro, da ne možete imati ono što najviše želite. Na žalost, vjerujući u to, pomažete to i obistiniti.

Pred vama je težak, cjeloživotni zadatak – naučiti vjerovati svijetu da biste od njega mogli crpiti razne vrijedne i “hranjive” tvari.

Ono što možete učiniti je da svaki put kad vam se svijet učini opasnim i zlonamjernim podsjetite sebe na to da nisu svi ljudi kao vaš otac… i da svoje crne misli doživite malo manje ozbiljnima, malo ih relativizirate, malo im se katkad blagonaklono nasmiješite i kažite “ah, da, eto one moje stare paranoje”, odmahnete rukom i krenete dalje.

Jer nisu svi ljudi kao vaš otac i vaša budućnost ne mora biti poput vaše prošlosti. Samo vi vidite “mušicu” na svom nosu. I dok mučite sebe zanemarujete svoje najveće adute – svoju odgovornost, marljivost, inteligenciju, spremnost da se uhvatite u koštac s teškim zadacima i uspješno ih završite.

Skrenite pogled s “mušice” na sve ono što je dobro i plodonosno u svijetu i u vama samima. Jer toga ima u izobilju.